Životarenje

Zona komfora - Najveći paradoks ikada?

 2021-01-30  16:59

Život je nepredvidiv, stresan, buran, često nemilosrdan, pun iskušenja i boli, agresor koji udara ispod pojasa i kad smo sklupčani na podu, obučeni u nemoć i samosažaljenje. Život je jedan korak napred, dva koraka nazad. Ne postoji način da ga kontrolišemo, da ga "pripitomimo" i učinimo bezbolnim i sigurnim. Zato ograničavamo sami sebe - svoj potencijal, svoje misli, emocije, bitisanje, potrebe, želje i ambicije stavljamo u uski prostor, pod ključ, duboko, na samo dno naše svesti kako bismo izbegli koji udarac i smanjili nivo anksioznosti. Pa, niko ne može da nas krivi što u ovakvom vremenu želimo optimalan nivo stresa, makar i u teoriji, zar ne?

ŠTA JE ZAPRAVO ZONA KOMFORA?

 Zona komfora je, kako teoretičari kažu, mesto iliti prostor u kojem se osećamo prijatno i sigurno tako što minimiziramo svoje strahove. Ja bih pre rekla, izvinite na laicizmu, da je to stanje u koje zapadnemo zbog straha od života, tako što minimiziramo svoje opcije i prihvatimo da je status quo nepromenljiv.

Paradoks ili ne?

Zona komfora je komforna samo za naše strahove. Prikriva im tragove i postepeno pretvara u dementore koji isisavaju život iz nas i ostavljaju nam gorčinu i frustracije u amanet, a koje potom lečimo porocima i degradiranjem tuđeg uspeha. Na taj način pravimo alibi za sopstveni neuspeh i neostvarene želje koje nam na kraju naše skupo plaćene-možeš uvek da izađeš-komforne-putešestvije deluju kao bujna mašta infantilnog i nezrelog čoveka.

Jedina komfornost koju čovek ima se ogleda u izostanku bilo kakvog kretanja. Ponekad se čini kao da stojimo u mestu dok sve oko nas prolazi - vreme, živa bića, oblaci, vetar, život. Nema razočaranja. Nema uzbuđenja. Nema rizika. Nema napretka. Nema koraka nazad. Nema koraka napred. Nema života, a ipak živimo.

Zašto onda biramo da ostanemo u ovoj kolotečini koju smo stvorili kao beg od stvarnosti?

Zbog straha. To je motiv zbog kog smo uopšte potpisali ovaj nevidljivi ugovor ni ne razmislivši čega se sve odričemo, jer nam je u fokusu misao o tome da nemamo šta da izgubimo, a zaboravljamo šta sve možemo da dobijemo ako rizikujemo.

Svima nam se s vremena na vreme, kad pomislimo o svom životu, desi da pomislimo: "Da li je ovo dovoljno? Da li je to to?" 

U zoni komfora to je sve o čemu mislite kad napravite retrospektivu svog života. Kad dozvolite sebi da mislite, jer i razmišljanje je naporno i remeti unutrašnju harmoniju zbog koje žrtvujemo sve što jesmo i što bismo mogli da postanemo. Veći je rizik bivstvovati u zoni komfora, nego u haosu nepoznate, nesavršene, neizvesne stvarnosti zvane život.

ZAŠTO MORAMO IZAĆI IZ ZONE KOMFORA?

Prvenstveno zato što možemo da se izgubimo u istoj. Lako je izgubiti identitet sa pojmom o vremenu i prostoru. Ono što ste danas, ne morate biti i sutra. Niko nije postao uspešan preko noći.

Drugi problem je laka adaptacija na ovaj način egzistencije. Mi težimo savršenstvu, a život bez stresa ili bar sa minimalnom dozom istog deluje idilično. Lepota života je upravo u neizvesnosti, a život iz navike je melanholičan i lako se konzumira kad se ne osećamo dobro, dok ne istrošimo sve unutrašnje resurse i stimulanse i postanemo senka onih osoba koje smo nekada bili.

 Prolaznost života je još jedan stimulans da se pokrenemo. Ne znamo da li sutra postoji, ali danas je tu. Danas je trenutak da nešto učinim sa svojim životom.

 U zoni komfora je samopouzdanje misaona imenica. Da bismo se nosili sa strahovima, tuđim mišljenjem i stresom koji nam svakodnevica nameće, moramo biti sigurni u sebe. Zona komfora nas ne podstiče, ne izaziva, ne motiviše. Naprotiv. Stagniramo.

Lični rast i razvoj (u svakom smislu) ostaju na vrhu lestvice potreba ukoliko se ne krećemo. Nekad će nam se činiti da je put do samoaktualizacije nedostižan, da nas svaki korak čini sve udaljenijim od konačnog cilja, ali i to može da bude svrha postojanja i zato put treba popločati sitnim ciljevima kako ne bismo izgubili motivaciju i volju da nastavimo dalje.

KAKO IZAĆI IZ ZONE KOMFORA?

Ovo je najteži deo puta, iako se čini najlakšim - samo ispružite nogu i izađete. No, jedno je teorija, a drugo život. Jako je važno zapamtiti da nismo lagano zakoračili u ovaj rutinski ciklus ponavljanja gde smo ušuškani od tuđeg i sopstvenog mišljenja, te da nećemo lako ni iskoračati.

 Gde/U kome/U čemu vi pronalazite vašu zonu komfora? 

Kod kuće? Na profitabilnom poslu sa sigurnom i redovnom platom? U partneru u kojeg niste zaljubljeni, ali ne možete da budete s onima koje zaista želite? U filmovima i serijama? U hrani i piću?

Šta je to što vas plaši? Neuspeh? Život sa neuspehom? Zato žrtvujete mogućnost da uspete? Strah od neuspeha limitira mogućnost bilo kakvog progresa. Tuđe mišljenje? Hej, pa ima ga svako. Život? Imamo jedinstvenu priliku da budemo tvorci svoje sudbine. Iskoristimo je. Menjajmo se. Učinimo život komfornim tako da ne moramo da bežimo od sebe samih u iluziju koja je trebalo da bude privremeno sklonište, a nekako je postala jedina stvarnost koju poznajemo, toliko stvarna da je osećamo čitavim telom ili još gore, ne osećamo ništa.

Nova iskustva su prilika da promenimo način na koji interpretiramo određene stvari ili da doživimo nešto po prvi put. Na primer, probajte neku namirnicu koja vam je oduvek izgledala odbojno ili recept koji niste probali do sada jer niste niste imali vremena. Odvojite vreme za nova iskustva i poznanstva. Naučite novi jezik.

Introspekcija - Istražite sebe i okean vaših misli. Neka vas ne iznenadi plima vaših najdubljih tajni. Pustite sve na površinu. Ne ostavljajte demone vaše prošlosti da čame u skrivenim odajama vaše duše i izađu kad ste najmanje spremni da se suočite s njima.

Promenite rutinu - Nemojte doručkovati svaki dan ovsenu kašu. Počnite da trenirate. Pročitajte drugi žanr knjige. Rutina menja perspektivu na život. Nemojte da učaurite svoj um u dosadi svakodnevice i tempu koji nam nameće.

Učinite nešto za sebe - Ne treba vam razlog da sebe usrećite. Pojedite čokoladu. Počnite da štedite za neki kurs ili možda putovanje na egzotičnu destinaciju. Kupite cipele. Ne osećajte krivicu jer želite da budete srećni.

Počnimo malim koracima.

Ovo je moj korak. Prvi. Sićušan. Deluje krupno iz ove perspektive. No, možda ovo niko neće ni pročitati. To me neće zaustaviti u nameri da pišem o životu kroz moje naočare sa dioptrijom.